Sadržaj
Gubitak voljene osobe jedna je od najtežih i najstresnijih situacija u životu svakog čoveka – gde god da živi na svetu. Međutim, u nekim kulturama, koliko god to neverovatno zvučalo, smrt člana porodice ili prijatelja se čak i proslavlja. Pogrebni običaji su različiti u različitim delovima sveta, a neki od njih će vas potpuno zaprepastiti.
Nasuprot konvencionalnoj sahrani i tužnoj ceremoniji gde pokojnik treba da se transportuje od kuće do groblja, koji su uobičajeni u zapadnjačkoj i našoj kulturi, stoje neki od najčudnijih posmrtnih obreda. Raskošne ceremonije sa muzikom i plesom, pogreb u kovčegu u obliku boce Koka-kole ili sahrana u drvetu samo su neki od zapanjujući pogrebnih običaja koji se i danas praktikuju u svetu.
Da li ste znali da narod Madagaskara “okreće kosti” svojih preminulih predaka jednom u sedam godina ili da Tibetanci obavljaju nebeske sahrane? Otkrivamo vam simboliku i značenja ovih neobičnih pogrebnih rituala. Pročitajte.
Famadihana – Dan mrtvih na Madagaskaru
Nema sumnje da narod Madagaskara ima jedan od najneobičnijih i najbizarnijih pogrebnih običaja na celom svetu. U pitanju je Famadihana ili “okretanje kostiju”, ritual koji se izvodi jednom u pet ili sedam godina. Na Dan mrtvih, porodica ima proslavu u kripti svojih predaka. Tom prilikom se tela preminulih umotana u tkaninu ekshumiraju i poprskaju vinom ili parfemom.
Famadihana je živahna proslava sa muzikom i ujedno jedinstvena prilika da živi prenesu porodične vesti pokojniku i zatraže njihov blagoslov. Za neke, to je vreme da se sete i pričaju priče o mrtvima. Priredbu prati ogromna gozba, a pored razgovora, živi plešu sa mrtvima. Famadihana se zasniva na uverenju da se pokojnici ne pridružuju zagrobnom životu dok se njihova tela u potpunosti ne razgrade. Sve dok se to ne dogodi, živi mogu da komuniciraju sa mrtvima.
Fantazijski kovčeg u Gani
Još jedan zanimljiv i neobičan pogrebni običaj neguje se u Gani – u pitanju je sahranjivanje u fantazijskom kovčegu. Naime, svaki kovčeg u ovoj zemlji predstavlja pravo umetničko delo, koje odražava život i strasti preminulih. Kovčeg u obliku ribe, pivske boce ili automobila? Ako je pokojnik bio ribar, strastveni ljubitelj vožnje ili piva vrlo je moguće da će biti sahranjen u nekom od ovih “modela” kovčega.
Fenomen “kovčega iz mašte” ima poreklo iz područja Akre, gde su pre više od pola veka talentovani stolari osmislili i napravili složen i neobičan dizajn kovčega. Određeni broj ganskih fantazijskih kovčega bio je uključen u umetničku izložbu u Muzeju moderne umetnosti u Parizu 1989. godine. Posebnu pažnju javnosti privukao je umetnik Pa Džo, kada je u Velikoj Britaniji u okviru rezidencijalnog boravka u Notingemu izradio kovčeg u obliku lava. Pa Džo je napravio na hiljade “maštarskih kovčega”, a karijeru je započeo u 16. godini.
Nebeske sahrane na Tibetu
U delovima Tibeta i Mongolije budisti Vajrajana praktikuju ritual poznat kao jhator ili sahranjivanje na nebu. U okviru ovog obreda tela preminulih se seciraju, a potom se delovi stavljaju na vrh planine – lešinarima. Na osnovu budustičkog verovanja da duša napušta telo neposredno nakon smrti, ova tradicija, a posebno hranjenje lešinara ostacima, smatra se poslednjim znakom dobročinstva prema zemlji. Jhator je prilika da pokojnik i njegovi preživeli rođaci pružaju hranu živim bićima. Takva velikodušnost i saosećanje sa svim stvorenjima su važne vrline u budizmu.
Poreklo ovog pogrebnog običaja je staro. Tibetanski narod ga praktikuje hiljadama godina, a zanimljivo je da se oko 80 posto Tibetanaca danas se odlučuje za nebeski pogreb.
Južnokorejske perle smrti
Južnokorejska vlada je 2000. godine usvojila zakon po kome grobovi moraju biti uklonjeni nakon 60 godina zbog sve manjeg prostora u ovoj maloj i gusto naseljenoj zemlji. Premda je Vlada aktivno promovisala kremiranje preminulih, neke porodice idu korak dalje. Naime, u Južnoj Koreji postoji nekoliko kompanija koje se bave kopresovanjem zemnih ostataka u perle, tj. takozvana “zrnca smrti”.
U pitanju su sitne i šarene perle koje liče na šljunak i dragulje u crnoj, tirkizno ili ružičastoj boji. Ove perle smrti porodica čuva u ukrasnoj staklenoj bočici ili posudi na istaknutom mestu u kući.
Balijske kremacije kao raskošne proslave
Ceremonije spaljivanja preminulih na Baliju predstavljaju prave raskošne proslave. Prema balijskoj tradiciji koja se oslanja na verovanje u reinkarnaciju, kremiranje oslobađa dušu tako da može slobodno naseljivati novo telo. Jedna od najimpresivnijih kremacija na Baliju bila je 2008. godine kada je spaljen Agung Sujasa, glava kraljevske porodice.
Na hiljade dobrovoljaca okupilo se da nosi ogromnu bambusovu platformu, sa impozantnom drvenom sklupturom bika i zmaja. Posle duge povorke, telo Sujase na kraju je stavljeno unutar bika i spaljeno dok je “zmaj svedočio”.
Neobični pogrebni običaji na Filipinima
Narod Filipina sačuvao je do današnjih dana neke jedinstvene i neobične pogrebne rituale. Pripadnici Apajo etničke grupe, koji žive na severu zemlje, sahranjuju svoje mrtve ispod kuhinje ili na groblju koje je u privatnom vlasništvu porodice. U kovčeg se stavljaju brojni predmeti koji bi trebalo da pokojniku olakšaju put u zagrobni život, poput posude ili boce sa vodom da umiri žeđ ili pak koplje i štit da se zaštite.
Na zapadu Filipina, starosedeoci iz Bengea osam uzastopnih dana svojim mrtvima povezuju oči, zatim ih postavljaju na stolicu pored glavnog ulaza njihove kuće. Ruke i noge su povezane u sedećem položaju. Veče uoči sahrane starešine sprovode obred u kome se opeva biografija pokojnika.
U Tingui umrli se oblače u najbolju odeću i takođe postavljaju na stolicu u sedećem položaju, a u usne im se stavlja upaljena cigareta.
U ruralnim oblastima Kavite, mrtvi se sahranjuju u deblu drveta. Kada se osoba razboli ili je već u dubokoj starosti, unapred izabere svoje drvo, a u blizini drveta gradi se koliba. Telo preminulog se postavlja vertikalno u izdubljenom stablu.
Inače, na Filipinima se od dana smrti voljene osobe četrdeset dana čitaju molitve u kući pokojnika. Prijatelji i porodica se okupljaju i mole da bi pomogli preminulom da pređe u zagrobni život.
Ekološke sahrane u Americi
Ekološka sahrana je svakako jedan od novijih trendova, ali se sve više sreće u pogrebnim obredima u Sjedinjenim Američkim Državama. Naime, imajući svest o zaštiti životne sredine mnogi ljudi se odlučuju za “zelenu sahranu”. To znači preskakanje procesa balzamovanja i upotrebu biorazgradivih kovčega. Na ovaj način, telo se priprema za sahranu bez brojnih hemikalija koje mogu zagaditi zemlju.
Kao ekološki održiva alternativa tradicionalnom pogrebu i običajima koje ga prate, zelena ili prirodna sahrana za neke ljude ima i više spiritualno značenje. Oni nalaze posebnu simboliku u tome što ovako sudeluju u ciklusu života i prirode.
U Americi trenutno postoji oko 40 ekološki prihvatljivih groblja.
Pogrebna gozba Aboridžina
Kada voljena osoba umre u aboridžinskom društvu sprovode se složeni pogrebni rituali. Prema tradiciji Aboridžina preminuli se sahranjuju u dve faze. Najpre se u dnevnom boravku kuće pokojnika održava “ceremonija pušenja” kako bi se odagnao njihov duh. Potom se telo postavlja na nekoj uzvišenoj platformi napolju, pokriva se lišćem i ostavlja da se raspada nekoliko meseci.
Kada ostanu samo kosti, uzimaju se i farbaju oker bojama, a u ceremoniju su uključeni i ples i hrana. Nakon ove gozbe ožalošćeni mogu da zakopaju naslikane kosti ili ponesu sa sobom u znak sećanja. Ipak, u modernoj Australiji, ljudi sa aboridžinskim nasleđem uglavnom se opredeljuju za konvencionalan pogreb ili kremaciju u kombinaciji sa elementima aboridžinske kulture i ceremonija.
