Bremenski muzikanti – Braća Grim

0
907

Imao neki čovek jednog magarca koji je već dugo godina nosio džakove u vodenicu, ali koji je najzad onemoćao te je bio sve manje sposoban za rad. Njegov gospodar onda naumi da ga se otarasi, ali magarac opazi da mu se zlo sprema pa uteče i uputi se prema gradu Bremenu. Tamo će, mislio je, moći da postane gradski muzikant. Tako idući, uskoro naiđe na jednog kera koji je ležao na putu dašćući kao neko ko se sit natrčao. „Ej, što dašćeš tako, prijane, Držga?“ upita magarac.

„Ah“, reče pas, „pošto sam star i svakim danom sve nemoćniji, pa ni u lovu ne mogu da pojurim, moj gospodar htede da me ubije te sam strugnuo; ali kako sad da zarađujem hleb?“

„Znaš šta“, reče magarac, „ja idem u Bremen i postaću tamo gradski muzikant. Pođi sa mnom pa se i ti zaposli kao muzičar. Ja ću svirati u tamburicu a ti ćeš udarati u bubanj.“

Pas se složi, pa nastaviše put. Ne potraja dugo, kad naiđoše na jednu mačku koja je sedela na drumu natuštena kao oblak.

„Ej, kakva te je golema nevolja spopala, matoro lickalo?“ upita magarac.

„Ama ko bi se veselio kad mu gori pod nogama“, odgovori mačka. „Pošto sam već evo zašla u godine, zubi mi otupeli, pa radije sedim iza peći i predem nego što jurim za miševima, gazdarica je htela da me udavi. Doduše, uspela sam da klisnem, ali sad bi mi dobar savet para vredeo: kuda da pođem?“

„,Hajde s nama u Bremen; pa ti se bar razumeš u noćnu muziku te možeš da postaneš gradski muzikant.“ Mački se ovo dopade i pođe s njima. Uskoro tri izbeglice prođoše kraj nekog dvorišta, a tamo je na vratnicama čučao petao i kreštao iz svega grla. „Uh, probi nam uši tom vikom“, reče magarac, „šta ti je?“

„Eto, proricao sam lepo vreme“, reče petao, „er je danas praznik. Ali pošto će sutra, u nedelju, doći gosti, gazdarica nije bila milostiva nego je rekla kuvarici kako želi da sutra budem skuvan u čorbi, pa tako večeras moram da dam da mi odrube glavu. I sad se derem iz svega grla, dok još mogu.“

„More mani, crvenoglavko“, reče magarac, „bolje da kreneš s nama, mi idemo u Bremen: svuda ćeš naći nešto bolje od smrti. Ti imaš lep glas, pa kad zajedno udarimo u svirku, biće baš kako valja.“ Petlu se svide predlog i njih četvoro nastaviše put.

Međutim, za jedan dan nisu mogli da stignu do grada Bremena nego uveče zađoše u neku šumu u kojoj su hteli da prenoće. Magarac i pas legoše pod jedno veliko drvo, mačka i petao se popeše na grane, a petao odlete čak na vrh, gde je za njega bilo najsigurnije. Pre nego što će zaspati, on se još jednom obazre na sve četiri strane, kad li mu se učini da u daljini svetli neka žiška, pa povika svojim drugovima da u blizini mora da je nekakva kuća jer se vidi svetlost. Magarac reče: ,,Onda da se dignemo i odemo tamo, jer konak je ovde loš.“ Pas pomisli da mu ne bi baš loše činilo nekoliko kostiju i nešto mesa na njima. I tako se uputiše u pravcu svetlosti, i uskoro opaziše jasniji sjaj, koji je bivao sve jači, dok ne stigoše do jedne jarko osvetljene razbojničke kuće. Magarac, kao najveći, približi se prozoru i pogleda unutra.

„Šta vidiš, sivonja?“ upita petao.

„Šta vidim?“ odgovori magarac. „Vidim postavljen sto s krasnim jelom i pićem, a za njim sede razbojnici i časte se.“

„To bi bilo nešto za nas“, reče petao.

„Jest, jest, ah, kamo sreće da smo unutra!“ reče magarac. Životinje se onda stadoše dogovarati šta da učine da razbojnike oteraju iz kuće, i najzad smisliše. Magarac je imao da prednjim nogama stane na prozor, pas da skoči na magarčeva leđa, mačka da se uspuže na psa i, najzad, petao da uzleti i sedne mačku na glavu. Kad to učiniše, oni na ugovoreni znak udariše zajednički svirku: magarac zanjaka, pas zalaja, mačka zamjauka i petao zakukurika. Onda se kroz prozor sručiše u sobu, a okna samo zazvečaše. Na tu užasnu dreku razbojnici skočiše, pomisliše da je to sigurno neka avet, pa u grdnoj prpi utekoše u šumu. Onda ona četiri drugara zasedoše za sto, navališe na ono što je preostalo, i tako se najedoše kao da će četiri nedelje gladovati.

Kad četiri muzikanta završiše s jelom, oni ugasiše sveće i potražiše gde će leći, već svako po svojoj prirodi i potrebi za udobnošću. Magarac leže na đubre, pas iza vrata, mačka na ognjište uz topli pepeo, a petao sede na prečagu: i kako su bili umorni od dugoga puta, odmah zaspaše. Kad prođe ponoć, i razbojnici izdaleka videše da u kući više ne gori svetlo i da se sve čini mirno, reče harambaša: „Zaista nismo smeli da pogubimo glave“, pa naredi jednome  da ode i potraži kuću.

Taj koga poslaše zateče sve utišano, pa ode do kuhinje da zapali sveću, i kako je od užarenih, vatrenih očiju mačke pomislio da je žar, on prinese njenim očima jednu šibicu sumporaču da je zapali. Ali mačka nije znala za šalu pa mu frkćući skoči u lice, i izgrebe ga. On se grdno uplaši, potrča i htede da pobegne na zadnja vrata, ali pas, koji je tu ležao, skoči i ujede ga za nogu. A kad je trčao preko dvorišta i našao se pored đubreta, magarac mu stražnjim kopitom zadade još jedan propisan udarac; a petao, koji se razbudio i živnuo od buke, povika s prečage:

„Kukuriku!“

Razbojnik, što su ga noge nosile, otrča svom harambaši i reče:

„Joj, u kući se nalazi neka užasna veštica, sunula mi je u lice i izgrebala me svojim dugim noktima; a pred vratima stoji neki čovek s nožem i taj me je ubo u nogu; a u dvorištu leži neko crno čudovište koje me je prebilo toljagom; a gore na krovu sedi sudija i viče: „Ovamo tu hulju!“ pa ja nagoh da bežim.“

Od tog vremena se razbojnici nisu više usuđivali da uđu u kuću. Onoj pak četvorici bremenskih muzikanata tako se dopade u kući da više nisu hteli ni da izlaze iz nje. A onoga što je poslednji pripovedao još bole usta od pričanja.

POSTAVI ODGOVOR

Molimo vas da unesete svoj komentar
Unesite svoje ime